UŽICE: Narodno pozorište dobitnik Sretenjskog ordena
Narodno pozorište Užice već dugi niz godina predstavlja jednu od najznačajnih
institucija kulture na ovim prostorima. Za 75.godina od osnivanja spada u red
najnagrađivanijih pozorišta u zemlji, a svakako prvo pozorište koje je nastupilo na
najprestižnijem festivalu – Venecijanskom bienalu. Od nagrada na domoćim
festivalima svakako su najvažnije one sa Bitefa i Sterijnnog pozorja, Festivala
profesionalnih pozorišta “Joakim Vujić“, kao i Vukova nagrada 2016.
U godini kada pozorište obeležava jubilej 75.godina od osnivanja predlažemo ga
za ovo značajno priznanje koje se dodeljuje za naročite zasluge za Republiku Srbiju i
njene građane i institucije u oblastima javnih, privrednih, kulturnih, prosvetnih,
sportskih i humanitarnih delatnosti.
Narodno pozorište Užice ima već dugu i uspešnu tradiciju. Profesionalizam u ovom
pozorištu ove godine navršilo je 75.godina i doveden je do prilično visokog nivoa.
Užice, kao grad ima preko 60 hiljada stanovnika. Tu je i više hiljada studenata i
srednjoškolaca iz područja jugozapadne Srbije, severne Crne Gore i Bosne. Razvoj, jačanje
i osavremenjavanje institucije pozorišta znatno utiče na podizanje duha ovog grada i
područja koja mu gravitiraju. Što se tiče pozorišta, ono se trudi da svojim radom i
repertoarom svakom svom posetiocu-gledaocu pruži mogućnost da mu pozorišna
predstava ne bude samo zabava, nego i da mu proširi vidike, oplemeni i olakša život
tako što će moći da bolje razume i sebe i svet oko sebe, sopstveni identitet i svoju
ljudsku dimenziju i meru. Ovo pozorište je postalo mesto savremene kreacije, aktuelni
teatar koji korespondira sa vremenom u kome živi i koje je izvodilo predstave šireći
kulturu lepog govora srpskog jezika kao i upotrebu ćiriličnog pisma u zemljama koje
koriste isti il sličan jezik.
Užičko pozorište u svom sektoru gotovo potpuno pokriva sve segmente profesionalnog
ciklusa pozorišnog stvaralaštva. Velika pažnja se poklanja i biblioteci i arhivu
pozorišta. Animacija i stvaranje kulturnih navika kod buduće publike jesu među
najbitnijim ciljevima strateškog plana ovog pozorišta, koji kao svoju misiju definiše
stvaranje brenda od ovog grada kroz pozorišna delovanja.
Užičko pozorište kao jedino pozorište u regionu, svojim delovanjem porkiva
teritoriju Užica, Zlatibora, Požege, Sirogojna, Kosjerića, Priboja, Prijepolja, Bajine
Bašte, Tare, Nove Varoši, Ljubovije, Foče, Berana, Pljevlja… Menadžment pozorišta
pokušava da u repertoarskoj politici izbalansira domaću i stranu, klasičnu i modernu
ili eksperimentalnu dramaturgiju, ne bi li zadovoljio potrebe šarenolike ciljne
grupe. Ističu se, naročito u poslednjoj deceniji, brojnim nagradama na festivalima, te
zaista jakom međunarodnom saranjom u poslednjih par godina. Kroz organizaciju JPF a
“Bez prevoda“, pozorište se upisalo na mapu relevantnih pozorišnih institucija na
prostoru bivše SFRJ, što olakšava činjenica da ga, zbog geografskog položaja, za
pozorišta bivših republika vezuje više kulturno-istorijskih sličnosti nego što je to
slučaj sa drugim pozorištima u zemlji.
Pozorišni život u Užicu datira od 1856. godine, kada je osnovano Teatralno društvo
kao programska aktivnost tadašnjeg Čitališta (prve biblioteke u gradu, osnovane te
iste, 1856. godine). Prva pozorišna predstava u Užicu izvedena je 15. februara 1862.
godine. Bio je to komad "Boj na Čačku 1815". Iste godine prikazani su komadi "Smrt
Stevana Dečanskog" i "Ajduci". Godine 1866. malobrojna građanska publika gledala je
predstavu "Hajduk Veljko".
Novinski članak sačuvan iz perioda prve premijere svedoči o interesovanju Užičana za
pozorišni prikaz: "Najodličniji cvet našeg građanstva beše sa najvećom ljubavlju na
ovom predstavljanju i soba za sedenje je dupke puna… Osim 100 duša što beše u sobi i na
mestima što se mogaše videti, još se toliko povratilo, jer nije bilo mesta za njih".
Narodno pozorište Užice osnovano je kao Oblasno narodno pozorište odlukom
Ministarstva prosvete Srbije 10. avgusta 1945. godine.Prva premijera bila je 4.
septembra 1945. godine, Nušićeva "Gospođa ministarka", u režiji Obrada Nedovića.
Svoj rad Pozorište je započelo u Sokolskom domu. Od 1948. godine Narodno pozorište
Titovo Užice premešta se u Filkin bioskop, koji se nalazio na glavnoj gradskoj ulici.
Trebalo je da prođe čitav jedan vek, da bi sa rekonstrukcijom glavnog gradskog trga,
pozorište dobilo svoju sopstvenu zgradu. Nova zgrada pozorišta otvorena je
1967.godine. Ona je zajedno sa Trgom predstavljala i novi urbani identitet grada.
Od te 1945. do danas pozorište je izvelo 548.premijera. Mnogi umetnici su prošli kroz
ovu instituciju. Svakako treba se podsetiti glumaca koji su ostavili traga u ovom
pozorištu. Neki od njih su ostajali duže neki kraće al svakako su svojim radom
obeležili istoriju ovog pozorišta. Među tim imenima su: Eva Tot, Dušan Stanojević,
Fredi Fazlofski, Evica Jeremić, Ana Križanec, Budimir Pešić,Danica Krljar, Desa
Bogdanović, Jovan Jojić, Tomislav Janjić, Jezdimir Tomić, Ljiljana Ljubičić, Mihailo
Foro, Nedeljko Pajević, Dara Čalenić, Milan Štrljić, Nikola Rodić, Stojanka Pejić,
Zoran Karaić, Toma Trifunović, Svetlana Popović, Djurica Savić, Ana Milosavljević,
Mira Banjac, Milija Vuković, Lidija Bulajić, Duško Križanec, Jelena Žigon, Gordana
Tasić, Mira Vukojčić, Stevo Žigon, Miša Janketić, Reihan Demirdžić, Mija Aleksić,
Jelena Obradov, Aleksandar Sibinović, Slobodan Ljubičić i dr.
Od samog osnivanja pozorišta, radilo se na podizanju profesionalizma i profesionalne
etike što je posmatrajući kroz istoriju nekim upravnicima lakše a nekima teže
polazilo za rukom. Bilo je perioda pada al i uspona koji su bili mnogo češći. O tim
amplitudama najbolje nam govore protekle sezone i naslovi koji su rađeni u određenim
periodima. Upravnici koji su se borili i stvarali ovaj teatar menjali su se al svi su
imali istu želju a to je dobrobit ovog teatra i što bolja inkorporacija pozorišta u
lokalnu sredinu sa podizanjem teatroloških vrednosti kako u samom pozorištu tako i
među građanstvom.
U ranijem periodu svakako posebne zasluge pripadaju Jovanu Bulajiću, koji je na
izvestan način trasirao put ovog pozorišta. Tu je neizostavni Aleksandar
Milosavljević, zatim Branko Popović koji ima poseban značaj u podizanju lestvica ovog
teatra. Nakon Jovana Bulajića, Branko Popović svakako će ostati upamćen ne samo po
dobrim predstavama koje je u ovom pozorištu režirao (Rado ide Srbin u vojnike,
Savanarola i njegovi prijatelji, Praćka, Bogojavljenska noć…) , već i po angažovanju
prvih akademski obrazovanih glumaca u stalni ansambl a sa druge strane i kao glavni
inicijator pokretanja Jugoslovenskog pozorišnog festivala, koji je kasnije dosta
doprioneo podizanju estetskih kriterijuma unutar samog pozorišta.
Svakako Zoranu Stamatoviću, pošlo je za rukom ono što predhodnim nije a to su učešće
na Sterijnom pozorju, Venecijanskom bijenalu, Mitel festu…vraćanje tradiciji
učestvovanja na Bitefu nakon 68.i 69. godine.kada je Jovan Bulajić pozvao Arsu
Jovanovića da režira predstavu “Baladu o luzitanskom strašilu”i sa njom odnelo
najvažniju Bitefovu nagradu za najbolju predstavu. Gotovo nijedno pozorište iz
takozvane unutrašnjosti Jugoslavije pre toliko godina nije moglo da se meri sa
dostignućem užičkog glumišta.
Pored upravnika, koji su glavni i odgovorni uvek bili, treba pomenuti i umetničke
direktore: Milojka Kneževića, Branka Popovića, Lilijanu Ivanović, Miodraga
Milanovića, Dejana Penčića Poljanskog, Momčila Murića i mr Nemanju Rankovića, koji
su svojim znanjem i entuzijazmom doprinosili u donošenju pravih odluka i predlaganju
upravnicima nekad dobrih nekad manje dobrih naslova koji su se nalazili na repertoaru
u proteklih 75.sezona.
Zajedno sa upravnicima pozivali su reditelje za koje su smatrali da mogu mogu doneti
nešto novo. Medju njima su: Jovan Bulajić, Arsa Jovanović, Milenko Misailović, Bora
Grigorović, Đura Udicki, Vitaliji Dvorcin, Milan Bogosavljević, Aleksandar
Kovačević, Matilda Špiler, Toma Kuruzović, Nađa Janjetović, Andrej Pačenko,Radoslav
Lazić, Aleksandar Glovacki, Miloš Lazin, Dragan Jakovljević, Miško Milojević,
Boško Dimitrijević, Nebojša Bradić, Kokan Mladenović, Slavenko Saletović,
Aleksandar Lukač, Žaga Mićunović, Martin Kočovski, Lari Zappia, Andrea Paćotto,
Goran Golovko, Iva Milošević, Zlatko Sviben, Bojan Đordjev, Jug Đordjević, Jovana
Tomić…
Danas ovo pozorište ima dugu i uspešnu tradiciju. Profesionalizam u ovom
pozorištu, ulazi u 75 sezonu, i doveden je do prilično visokog nivoa.
Za sve ove godine mnogo je nagrada donelo svom gradu sa raznim predstavama al svakako
treba spomenuti pored gore spomenute predstave “Balade o luzitanskom strašilu” I
predstave kao što su: Rado ide Srbin u vojnike, Vojceka, Savanarolu i njegove prijatelje,
Pazolinijevog Pilada, Došljake Milutina Uskokovića, Umetnost i dokolicu Stiva
Tešića, Goldonijevog Slugu dvaju gospodara sa kojom je užičko pozorište bilo prvo
pozorište iz Srbije i prostora Ex države koje je nastupilo na 39. Venecijanskom
bijenalu i naravno „Hrome ideale“, po romanu Čedomir Ilić Milutina Uskokovića za
koju je pozorište dobilo specijalnu nagrdu na 61. Sterijnom pozorju za "repertoarsko
opredeljenje, izuzetan tretman domaće književnosti, posvećenu igru ansambla i zahtevnu
produkciju" predstave "Hromi ideali".
Planovi i ciljevi:
-očuvanje i razvoj pozorišne umetnosti i tradicije
-razvoj raznolikog scenskog života koji je konkurentan sa savremenim svetskim
pozorišnim tendencijama
-definisanje i afirmacija kulturnog identiteta
-proučavanje, ostvarivanje i širenje pozorišnog medija
– repozicioniranje pozorišne prakse i izgradnja svesti o značaju novih metodoloških
pristupa u pozorišnoj praksi
-uspostavljnje platforme za razmenu dramskih, istraživačkih i edukativnih projekata
pozorižnih trupa širom sveta
-aktuelizovanje značaja savremenog pozorišta u širem socijalnom kontekstu
-približavanje pozorišta principima savremenog poslovanja koje je već decenijama
utvrđeno i suvereno funkcioniše u Evropi
-repertoar- od antičke do savremene drame
-razvoj alternativnih scenskih izraza koji deluju na minimumu scenskih zahteva
Praktični zadaci koje izvršava NPU:
-stimulisanje građana u kulturnim aktivnostima, posredstvom raznovrsnijeg pozorišnog
izraza stimulisanjem pozorišnih edukativnih aktivnosti i institucija
-profesionalni razvoj specifičnih ljudskih resursa u kulturnoj sferi
-razvoj pozorišne infrastrukture
-potpora afirmaciji raznolikog pozorišnog života
-podsticanje diversifikacije pozorišne ponude i inovacija ali i i mplementacija
alternativnih pozorišnih oblika
-osiguravanje pozorišne saradnje na širokom nivou
-podsticaj razvoju multikulturalnim projektima
-razvoj internacionalne saradnje
Koncept NPU
Zalaže se za pozorište ideje. Tačnije dramaturško – rediteljsko pozorište ideja u
kojem su glumci učesnici kolektivnog čina a ne centar. Za pozorište slobode i
otvorenosti gde dominira rediteljeva poetika na planu forme i značenja.
Misija: RAZVOJ RAZNOLIKOG SCENSKOG ŽIVOTA KOJI JE KONKURENTAN SA
SAVREMENIM SVETSKIM POZORIŠNIM TENDENCIJAMA I AFIRMACIJA
DOMAĆEG DRAMSKOG TEKSTA.
