Svi Užičani koji prate sport znaju ko je Zorica Đoković. Bivša rukometašica, predsednica Udruženja sportskih novinara Užica i prva žena koja je ušla u Upravni odbor Sportskih novinara Srbije, majka jedne odrasle devojke, koleginica, drug. Nju možete videti na fudbalskim, košarkaškim, odbojkaškim terenima. Jer za nju sport je život.
Kada se rodila vaša ljubav prema sportu i da li je rukomet bio vaš prvi izbor?
–Sport je nekako čini mi se od malih nogu postao moj život. U to vreme nije se tako rano počinjalo sa treniranjem, što mislim da je prednost u odnosu na danas, kada deca još uvek nisu svesna šta je to ustvari sport. U petom razredu osnovne škole počela sam da treniram odbojku, ali brzo sam shvatila da je rukomet najlepši sport na svetu, pa sam u njemu provela skoro dve decenije najlepših i najbezbrižnijih godina života. Bilo je i sjajnih rezultata na sportskim terenima, ali je od svega važnije da sam u sportu stekla prijatelje za sva vremena. Ne samo sa devojkama iz svoje ekipe, već i iz protivničkih. Ta prijateljstva traju i danas.
Koliko je sport uticao na Vaš život?
–Sport je idealna priprema za život, jer sve što postoji u životu to se odvija i u sportu, samo mnogo brže. Mladi ljudi koji se bave sportom nauče principe života ranije i mnogo brže sazrevaju. Sport te nauči da veruješ u sebe, i da ne smeš imati strah od neuspeha. Mene je konkretno sport naučio da budem jaka žena, da mogu svakog smelo da pogledam u oči, i da kažem ono što mislim i što jesam. Sport me je nauči i da kada sam odbačena, nemoćna, povređena, ili tužna ne kakam nad svojom sudbinom. Umem da svaki put kada padnem, ustanem još jača i snažnija. Bez bavljenja sportom sigurno da ne bih bila takva.
Koliko je odogovoran i težak posao sportskog novinara?
–Kako su se kroz moj život konstantno preplitali sport i novinarstvo, nekako je bilo predodređeno da krenem vodama sportskog novinarstva koji je u vreme kada sam ja počinjala važio za muški posao. Radila sam na radiju, u novinama, u elektronskim medijima, na televiziji na kojoj sam i sada. I nisam se ni jednog trenutka pokajala što sam izabrala ovu profesiju. Kažu da je najveća privilegija da se u životu baviš poslom koji voliš, i ja eto imam tu sreću. Sportsko novinarstvo nije ni malo lako, iako mnogi misle da sportski novinar može biti svako. Sportski novinar mora da bude izdržljiv, hrabar, smeo ali i da poseduje znanje. Bez ovih osobina nema ništa od dobro sportskog novinara. Ima tu naravno i svakodnevnog stresa na poslu, jer ukoliko ste posvećeni svom poslu onda je i to neminovnosti. Od 1990. godine sam dopisnik Sportskog žurnala iz Užica, zajedno sa mojim kolegom Zoranom Žervčićem, pa sam zahvaljujući mojim dragim kolegama veoma brzo naučila da je brzina, istinitost i verodostojnost informacije najbitnija. Ali vreme donosi iskustvo, tako da mi sada na primer nije teško, da istovremeno radim uživo komentar košarke, i pišem izveštaj za Sportski žurnal. Sve to ima svojih draži, to je taj pozitivan stres koji vam podiže adrenalin i čini ovaj posao najlepšim na svetu. Jer kako reče moj dragi kolega iz Niša Dušan Jocić, ovaj posao se ne radi, ovaj posao se živi.
Najuzbudljivija utakmica/sportski događaj koji pamtite?
–Ne bi bilo pošteno da sada izdvajam neku utakmicu posebno, ali svakako je najuzbudljivije bilo kada su naše odbojkašice Jedinstva postale vicešampionke Evrope. Taj ambijent kada u našoj spotskoj dvorani Veliki park nije mogla ni kutija od šibice da stane, kada su trubači bodrili devojke do neslućenih visina, to je nešto što se pamti čitavog života. Pamtim i doček na Trgu partizana naše Olivere Jevtić 2006. godine koja je na atletskom prvenstvu Evrope u Geteborgu osvojila prvu medalju za Srbiju od kada je postala samostalna. Vodila sam program na Trgu i sećam se da sam imala neverovatnu tremu. Pamtim i trku na autodromu Brno u Češkoj i našeg Mikicu Vesnića kada sam imala čast da izveštavam sa trke. Uh imam dosta toga za pamćenje i sećanje, jer naši sportisti su zaista imali sjajne rezultate o kojima se pisalo, a sigurna sam i pisaće se.
Koliko vam znače brojne nagrade i priznanja koje ste dobili ?
–Najveća nagrada za mene je što sada ima mnogo više žena u svetu sportskog novinarstva. Kada sam ja počinjala u Žurnala bile su samo tri žene dopisnici. Činjenica je i da sam prva žena predsednica jednog sportskog udruženja, a i prva sam žena koja je izabrana u Upravni odbor Udruženja sportskih novinara Srbije. Sada je uz mene u UO i koleginica iz Subotice, što je samo dokaz da žene polako osvajaju ovaj naizgled muški posao. A što se tiče nagrada i priznanaj bilo ih je, a meni su najdraže 2005. Godine priznanje Sportskog saveza Užice za najbolje sportskog novinara, kao i 2015. godine nagrada „Branka Prelević“ USNS za najbolju ženu sportskog novinara. Prijaju te nagrade, posebno kada su stigle od kolega čiji rad cenim i poštujem.
Da li je teško uskladiti poslovne i privatne obaveze?
–Sigurno da je jako teško , ali se može uskladiti. Trudila sam se da svoju porodicu ne zapostavim, oni su imali razumevanja za posao kojim se bavim. Porodica je za mene najvažniji životni oslonac, pa je zato moj najveći ponos, ćerka Teodora koja je apsolvent na Nankaj univerzitetu u Tjeđinu i stipendista je Narodne Republike Kine. Od malih nogu sam je učila da kroz život ide uspravno i smelo, da zna šta hoće i ka tome teži. Život je tako htelo, pa je moj suprug pre pet godina preminuo, a nas dve smo time postale još više vezane jedna za drugu. Ona je moja srodna duša i moj saveznik na koga mogu uvek da se oslonim. Danas je teško naći balans između dobre majke i jake poslovne žene, zato sam jako zadovoljna činjenicom da sam u tome uspela.
Poruka za mlade devojke koje bi htele da se bave sportskim novinarstvom?
–Ne plašite se da zakoračite u svet sportskog novinarstva. Potrebno vam je samo malo hrabrosti, volje i znanja, bar onog osnovnog. Sve ostalo će upornim radom doći. Možda će im pomoći i moja deviza na početku karijere sportskog novinara, a ona glasi: „Dobar novinar ne treba sve da zna, ali dobar novinar mora da zna ko je taj koji zna.